Svako dobro djelo će ti se vratiti

Каd ѕаm bіо u ѕrеdnјој škоlі, nеkі mе је dоѕаdnјаkоvіć udаrіо u žеludас. То mе nіје ѕаmо bоlјеlо і rаzlјutіlо, vеć ѕаm ѕе оѕјеćао роѕtіđеnо і роnіžеnо.

Оčајnіčkі ѕаm žеlіо іzјеdnаčіtі rеzultаt! Іz nеkоgа ѕаm rаzlоgа ѕvој рlаn роvјеrіо bаkі, bіlа је tо vеlіkа роgrеškа.

Оdržаlа mі је јеdnо оd оnіh dugіh рrеdаvаnја. Віlо mі је dоѕtа ѕlušаtі nјеnа nаklараnја, аlі ѕаm роrеd ѕvеgа tоgа nаčuо dа mі је kаzаlа dа ѕе vіšе nе trеbаm brіnutі zbоg nјеgа.

Каzаlа је: ‘Dоbrо rаđа dоbrо, а lоšе zlо. Ѕvаkо dоbrо dјеlо јеdnоg ćе tі ѕе dаnа vrаtіtі, аlі і ѕvаkо zlоdјеlо kоје роčіnіš’ – kаzаlа је.

Тrеbаlо mі је trіdеѕеt gоdіnа kаkо bіh ѕhvаtіо nјеzіnе rіјеčі. Ваkа је žіvјеlа u dоmu umіrоvlјеnіkа. Ѕvаkоg utоrkа vоdіо ѕаm је nа ručаk. Јаѕnо ѕе ѕјеćаm nаšеgа роѕlјеdnјеg ručkа рrіје nјеnоg оdlаѕkа u bоlnісu.

Роšlі ѕmо u оblіžnјі оbіtеlјѕkі rеѕtоrаn. Ваkі ѕаm nаručіо реčеnо mеѕо, а ѕеbі hаmburgеr. Nаkоn štо је hrаnа роѕtаvlјеnа nа ѕtоl, рrіmіјеtіо ѕаm dа nе јеdе. Ѕаmо је glеdаlа u hrаnu іѕрrеd ѕеbе. Роmаknuо ѕаm ѕvој tаnјur, рrіmаkао nјеn і іzrеzао јој mеѕо. Zаtіm ѕаm јој і vrаtіо tаnјur.

Dоk је vrlо роlаgаnо і tеškо ѕtаvlјаlа hrаnu u uѕtа, рrіѕјеtіо ѕаm ѕе nеčеgа і zарlаkао. Čеtrdеѕеt gоdіnа рrіје nа іѕtі је nаčіn оnа ѕјеklа mеѕо јеdnоm mаlеnоm dјеčаku. Ваkа је bіlа u рrаvu: ‘Ѕvаkо dоbrо dјеlо kоје učіnіš јеdnоg dаnа ćе tі ѕе zаѕіgurnо vrаtіtі.’

Ljubav koja ispunja srce

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za djecu s posebnim potrebama, otac jednog od učenika podijelio je s prisutnima priču koju neće zaboraviti nitko tko je tada bio prisutan tom događaju. Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:

Nastavi čitati

Darivanje

Dva su redovnika uzgajala ruže. Prvi se zanosio ljepotom i mirisom svojih ruža, a drugi je rezao najljepše ruže i darivao ih prolaznicima.

Zašto to činiš?“ korio ga je prvi. „Kako se možeš tako olako odreći radosti što ih pruža miris tvojih ruža?

Ruže ostavljaju miris na rukama koje ih daruju“, mirno će drugi redovnik.

Čovjek koji dariva, otkriva nevjerojatnu radost. I duboko osobno obogaćenje.

Bruno Ferrero

Nosit ću te dok nas smrt ne rastavi

Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena postavljala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao – „Moram ti nešto reći“.

– Sjela je i jela u tišini. Primijetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da otvorim usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.

– „Želim razvod“ – rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim riječima, nego me tiho upitala – „Zašto?“ – Izbjegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Bacila je pribor za jelo i počela da viče na mene – „Ti nisi čovjek!“ –

Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htjela da sazna što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog druge žene, zbog Ivane. Nisam je više volio. Samo sam je žalio! S dubokim osjećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 posto udjela u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac.

Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem što sam rekao jer sam volio Ivanu. Počela je da plače preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekoliko tjedana, činila se sada čvršćom i jasnijom.

Sljedeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio spavati. Ujutro mi je dala svoje zahtjeve za razvod: nije htjela ništa od mene, ali je trebalo da odgodimo razvod za mjesec dana. Zahtijevala je da se u tih mjesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mjesec dana i nije htjela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtjev, htjela je da se prisjetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega vjenčanja. Zahtijevala je da je u tih mjesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata. Mislio sam da je totalno poludjela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivima, pristao sam na njene čudne zahtjeve.

Rekao sam Ivani kakve mi je zahtjeve žena postavila za razvod. Glasno se nasmijala i mislila da je to apsurdno. – „Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom“ – rekla je prezrivo. Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo djelovali nespretno. Naš sin je hodao iza nas – „Tata drži mamu u naručju.“ – Te riječi su me pogodile. Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla – „Nemoj našem sinu govoriti za razvod.“ –

Klimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je na autobusnu stanicu. A ja sam se odvezao sam do ureda. Drugi dan bilo nam je puno lakše. Oslonila se na moje grudi. Mogao sam da osjetim miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila prosijeda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osjetio sam kako se osjećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene. Peti i šesti dan osjetio sam kako osjećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mjesec dana odmicalo, bilo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vježba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina, ali nijedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula – „Sve su moje haljine postale prevelike.“ – Odjednom sam shvatio koliko je smršavila i da je to zapravo razlog što mi je bilo sve lakše nositi je. Odjednom mi je sinulo. Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvjesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao – „Tata vrijeme je da nosiš mamu van.“ –

Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postao bitan dio života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti u zadnjoj minuti. Tada sam je uzeo u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nježno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega vjenčanja. Međutim, njena sve lakša tjelesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao – „Nisam primijetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti.“ –

Odvezao sam se do kancelarije. Istrčao sam iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi mogao da promijenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata, a ja sam joj rekao – „Žao mi je, ali ja više ne želim razvod.“ – Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. – „Imaš li groznicu?“ – rekla je. Sklonio sam joj ruku s moje glave. – „Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan vjerojatno zato što ni ona ni ja nismo cijenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voljeli jedno drugo. Sada shvaćam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega vjenčanja, trebalo je tako da je nosim dok nas smrt ne rastavi.“ – Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam.

U cvjećari na putu kući sam naručio buket cvijeća za moju ženu. Prodavačica me pitala što da napiše na kartici. Nasmijao sam se i napisao: Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi. Te noći sam stigao kući s cvijećem u ruci i osmijehom na licu. Trčao sam uz stepenice, da bih našao svoju ženu u krevetu – mrtvu. Borila se s rakom mjesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primijetio. Znala je da će ubrzo umrijeti i htjela me spasti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug.

Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama. Dakle, nađite vremena jedno za drugo, razgovarajte, izrazite mali znak pažnje sa možda na prvi pogled nebitnim stvarima i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate sretan brak!

BEZUVJETNA LJUBAV

Jednog lijepog sunčanog dana mladić i djevojka jure na motoru…

DJEVOJKA: “Nemoj tako brzo voziti, smanji…”

MLADIĆ: “Ne, baš nam je dobro.”

DJEVOJKA: “Nije mi dobro, molim te…”

MLADIĆ: “Kaži mi da me voliš…”

DJEVOJKA: “Volim te i ti to znaš.”

MLADIĆ: “Zagrli me…”

(djevojka zagrli momka)

MLADIĆ: “Skini mi kacigu i stavi je na svoju glavu pa će ti manje smetati brzina…

SLIJEDEĆE JUTRO U NOVINAMA:

“Tijekom jučerašnjeg dana dogodila se jedna prometna nesreća. Na motoru kojem su otkazale kočnice stradale su dvije osobe. Jedna osoba je poginula, a druga je srećom preživjela…”

A SVE SE DOGODILO OVAKO:

“Mladić je na pola puta shvatio da su kočnice otkazale, ali djevojci nije htio reći.
Želio je posljednji put čuti od nje i VOLIM TE, i posljednji put osjetiti njen zagrljaj. Rekao joj je da stavi njegovu kacigu, jer je znao da će imati velike šanse da preživi, iako je to značilo da će on poginuti.”

VOLIO JU JE VIŠE OD SVOG ŽIVOTA…

Ljubav i žrtva

Jednom kada sam bio tinejdžer, moj otac i ja stajali smo u redu za ulaznice u cirkus. Konačno je, nakon dugoga čekanja, ispred nas ostala samo jedna obitelj koja me se vrlo dojmila. Obitelj je brojala osmero djece; vjerojatno su svi bili mlađi od dvanaest godina. Bilo je očigledno da nisu bogati. Njihova odjeća nije bila skupocjena, ali je bila čista. Djeca su bila dobro odgojena; stajala su u parovima iza roditelja, držeći se za ruke. Uzbuđeno su brbljali o klaunovima, slonovima i drugim učesnicima cirkusa koje će tu večer vidjeti. Iz njihova ponašanja dalo se jasno naslutiti da nikada prije nisu bili u cirkusu. Ovo je trebao biti vrhunac njihovih mladih života. Otac i majka ponosno su stajali ispred njih. Mama je držala oca za ruku gledajući ga kao da govori: „Ti si moj vitez na bijelom konju”. On se smješkao i ponosno šepurio, gledajući je kao da odgovara: „Pa, naravno da jesam”. Prodavačica je upitala oca koliko ulaznica treba. Ponosno je odgovorio: „Dajte mi, molim Vas, osam dječjih i dvije ulaznice za odrasle.” Prodavačica je kazala cijenu. Čovjek nije imao dovoljno novca. Kako da se sada okrene i reče svojoj djeci da nema dovoljno novca za ulaznice?!

Primijetivši što se događa, moj je otac zavukao ruku u džep, izvukao novčanicu od dvadeset dolara i bacio je na pod. Ni mi nismo uopće bili bogati… Zatim se sagnuo, pokupio novčanicu, lupnuo muškarca po ramenu i rekao: „Oprostite, gospodine, ovo vam je ispalo iz džepa.” Čovjek je znao što se događa. Nije tražio milostinju, ali je itekako cijenio pomoć u očajnoj, srcu bolnoj i neugodnoj situaciji. Pogledao je moga oca u oči, uhvatio ga za ruke čvrsto stežući novčanicu od dvadeset dolara. Dok mu se suza kotrljala niz obraz, drhtavim je usnama odgovorio: „Hvala vam, hvala vam, gospodine. Ovo doista mnogo znači i meni i mojoj obitelji.” Moj otac i ja vratili smo se do auta i odvezli se kući. Te večeri nismo otišli u cirkus, ali ondje nismo bili uzalud.

Zagorjeli kruh

Ova se priča pripisuje bivšem indijskom predsjedniku, Abdulu Kalamu. Jednom je njegova majka za ručak njemu i ocu poslužila zagorjeli kruh. I dok je on nevoljko gledao u taj kruh i razmišljao da li da jede ili ne, njegov je otac uzeo komad i pojeo ga u tišini.

Nakon ručka, majka se ispričala ocu što mu je poslužila takav kruh, a on je samo rekao: „Draga, sve je u redu, ja ga volim i takvog.“

Tu je večer prije spavanja otišao ocu poželjeti laku noć i pitao ga voli li stvarno zagorjeli kruh.

„Zagorjelo jelo nije najgore što nam se može dogoditi. Zagorjeli kruh ne može nikoga povrijediti, a da sam prigovorio, ja bih povrijedio tvoju majku. Napravio bih puno veću štetu. Riječi ostaju duboko urezane u umu i u srcu.”

Račun za humanost – istinita priča

Akhilesh Kumar je čovjek koji radi u marketingu jedne tvrtke sa sjedištem u Dubaiju. Kad je zadnji put išao poslom u Indiju, napravio je nešto što je ostavilo dubok trag u njegovom srcu i srcima gladne djece koju je tamo zatekao.

Odsjeo je u hotelu Sabrina. Navečer se spustio u restoran. Dok je sjedio uz prozor, pogledao je na ulicu. Ravno u oči gledao ga je par gladnih, dječjih očiju. Srce mu se stislo. Osjetio je kako  ga nešto guši.

Rukom je pokazao malenom dječaku da uđe unutra. Mališan je poveo i svoju sestru koju je držao za ruku. Kumar im je rekao da sjednu za njegov stol i naruče što god žele. Dječak je pokazao na njegov tanjur želeći jesti isto što i on. Kumar je naručio. Večerali su u tišini. Kada su završili, djeca su otišla oprati ruke u toalet i izašla iz restorana.

Konobar je gostu predao račun. Na njemu je pisalo: “Nemamo kalkulator kojim bismo naplatili humanost. Neka ti dobro dobrim bude vraćeno!”.

Čovjek je pokušao saznati tko je napisao poruku i podmirio račun, ali u restoranu mu nisu željeli reći.

Gospodin Kumar nije izoliran primjer. Ima mnoštvo dobrih ljudi na svijetu ali oni o svojoj dobroti šute.

Zašto ljudi viču?

Učitelj je jednoga dana postavio sljedeće pitanje:

„Zašto se ljudi ljute i viču?“

„Viču zato što izgube mir“, odgovori jedan od njih.

„Ali zašto viču na čovjeka koji je tu sasvim blizu?“ ponovno je upitao učitelj.

„Pa, viču zato što žele da ih drugi slušaju“, učenik će.

Nastavi čitati